СВЕТИЊЕ СЛАВОНИЈЕ
Драга браћо и сестре,
Овај текст,у коме је представљено поклоничко путовање кроз део Епархије славонске,има за намеру,првенствено, да афирмише и рашири култ Јасеновачких мученика међу нашим народом.
Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја поклоници, ходочасници, поштоваоци наших светиња и многострадалног народа са подручја Славоније међу којима је било монаштво, свештенство и верни народу ноћи уочи обележавања и молитвеног сећањана СветеНовомученикеЈасеновачке(13. септембар) распоређених у четири аутобуса упутило се из Београда у Јасеновац.За организацију овог путовања неизмерну захвалност сви који смо путовали дугујемо господину Зорану Вучићу, који је уложио велики труд и пожртвованост за реализацију истог.
Тога дана је било и устоличење Епископа славонског Г. Јована у Пакрацу. Зато је наше путовање почело од Јасеновца, преко Пакраца и Ораховице завршило се у Кућанцима.
Милошћу Божијом и моја маленкост је била део ових догађаја, које желим да поделим са вама.
Била сам у аутобусу чији је вођа пута био свештеник Игор Карановић, парох у Дебељачи (Епархија банатска).У аутобусу су биле монахиње из манастира Петковице (фрушкогорске), Петковице (шабачке), Радовашнице, свештенички клир из банатске и аустралијско – новозеландске епархија, верни народ из Дебељаче, Београда, Крушевца…
Наша прва дестинација био је Јасеновац, зато нам се о. Игор, већ у аутобусу, обратио речима:
„Спомен подручје Јасеновац се налази на трећем месту у свету као логор који се истицаомонструозношћу и свирепошћу којом су на зверски начин усташе убијале Србе.Страдaло је више стотина хиљада Срба, међу њимаоко 20 000 српске дечице до неких 12 година, која су на зверски начин уморена у овом спомен стратишту. Међу убијеним и страдалим Србима у Јасеновцу био је и велики број свештенства, монаштва и епископа СПЦ. Издвојио бих међу њима Св. свештеномученика Саву (Трлајића), Епископа горњокарловачког, који је мученички страдао у Јасеновцу. Затим, Св. свештеномученика Петра (Зимоњића), Архиепископа сарајевског и Митрополита дабробосанског који је мученички страдао у Јасеновцу, куван је у једном од ондашњих казана, који тамо и данас стоје. Од стране те усташке власти страдао је и Св. свештеномученик Платон (Јовановић), Епископ бањалучки, чије се мошти чувају у Храму Свете Тројице у престоном граду Републике Српске у Бања Луци. Заједно са њим страдао је прота Душан Јовановић из Градишке, са друге стране Саве, из данашње Републике Српске као и многи други свештеници и монаси. А међу њима и чувени херцеговачки домаћин и старац Вукашин Мандрапа, који је такође канонизован и прибројан диптиху светих при нашој Цркви као Св. мученик Вукашин Клепачки,како га од миља зову Херцеговци. Он је својим ауторитетом и смирењем посрамио усташке крвнике и џелате када су га клали.Умиљатоје, као јагње које се води на клање, рекао злочинцу, који му је одсецао део по део тела:Само ти дијете ради свој посао. И низ, низ, низ других честитих домаћина нису били ништа криви, а страдали су од усташке руке. Једина им је „кривица“ била што су били Срби православне вере.
А политика усташке Независне државе Хрватске била је да један део православних Срба убију, део покатоличе а део протерају са подручја тадашње НДХ. Данас, нажалост, можемо слободно да кажемо да су синови тих џелата крајем 20 века са подручја Далмације, Кордуна, Лике, Баније у потпуности протерали православне Србе. Оно што нису протерали су са благословом Ватикана и Запада поклали и побили, и довршили причу о Јасеновцу. Данас уз благослове Европе они имају етнички очишћену државу Хрватску у којој живи само 6-7% православних Срба, који су се свели на најмању националну мањину без икаквих права, јер смо сведоци како усташе и дан данас лупају табле са ћириличним натписима у Вуковару или другим градовима Хрватске само што све не дају у јавност а све то њихова Римокатоличка црква на неки начин прећутно подржава. Док у нашој Србији где живимо,ми Срби вере православне,свима дајемо већа права него нама самима,лако правимо уступке и одричемо се свога, губимо територију и пролазимо тако како пролазимо.
Хвала Богу, наша Црква је те наше страдалнике, домаћине уврстила у ред светих и ово је пета година да из Београда и других градова поклоници одлазе нашим невино страдалим и да се сваке године, пете за редом у Јасеновцу на томе пољу српске крви служи Света Литургија. Молимо се Богу и молимо се нашим Јасеновачким мученицима да не заборавимо њихову жртву и да будемо свесни њихове жртве и тегобе и муке које су они као наши преци, наш народ поднели пред Богом само зато што су били православни Срби.“
Затим нам се са неколико речи обратио Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ:
„Свако време јесте време за промишљање о историји а мени је то посао као директору Архива СПЦ, који има документацију о свим историјским збивањима, која су се дешавала, поготову у 20 веку. Бити историчар и имати поуздана сведочанства о прошлости подразумева да имамо одређену документацију. То што се дешавало 1941.год у великој мери затекло је обезглављену управу СПЦ–Патријарх Гаврило (Дожић) био је заточен у немачком заточеништву. Митрополита Јосипа (Цвијовића) и архијереје који су водили СПЦ затекла је велика количина агресије, покоља, страдања и сатирања нашег народа. И веома рано Свети архоијерејски Синод СПЦ је образовао комисију која се бави прикупљањем података од стране избеглица, које су долазиле са простора НДХ у Недићеву Србију под немачком окупацијом.Та комисија 1943. скупља 5508 избегличких извештаја од којих су неки јако обимни. До краја 1941. до децембра настаје брошура која се чува у нашем архивуЈасеновачки логор – извештај сведока, оних који су успели да се извуку из њега и који су пред лицем јавности посведочили страдања, пред лицем и немачких окупатора од којих се очекивала једна врста цивилизованог односа, хуманог односа као културне нације, да обуздају оно што се дешавало на просторима Славоније и целе НДХ.
Наравно, сам положај Јасеновца није изабран случајно. Он се налази на ушћу Уне у Саву и тенденција и намера је била да се тај сабирни, пежоративно назван раднилогор, мада је то био логор за истребљење, постави на једној локацији где са све четири стране света могу да допремају велике масе становништва, које су подвргаване врло нељудским, нехуманим условима и који су у кратком временском периоду бивали ликвидирани. Страдање је највише забележено фотографијама, из западне Босне, Козаре и Подкозарја у походима и усташа и Немаца на неколико хиљада квадратних километара који су били и по њиховим извештајима насељени православним Србима. Тек негде крајем 50-тих година прва генерација војника у неким селима на Козари стасава јер су то биле територије апсолутно очишћене од биолошког подмлатка.
Јако је тешко говорити о броју страдалих у Јасеновцу, чак и неки подаци који се чувају у Војном архиву говоре да су постојале неке врсте евиденција, тако неки подаци за босанску посавину казују да су читава села била стављена на спискове и веома педантно допремана у тај логор и уништавана и убијана. Често користим блаже термине. Говорити о страдањима људи јако је тешко и као историчар ако заузмем објективан језик онда правим уступке и не могу се правилно изразити. Нпр. место са својих 310 становника је потпуно уништено. Сви су допремљени у Јасеновац и изложени физичкој ликвидацији.Поменуо бих један документ који сам имао прилике да гледам а потиче,како би ми историчари рекли, из саме усташке провинијенције, од стране управе Јасеновца, то је средина 1941.године где пише како управник логора каже да се у њега, логор,може сместити неограничен број заробљеника, што показује решеност усташких власти да све капацитете тог места постави у функцију апсолутног физичког уништења српског православног становништва, Јевреја и Рома.
Када помињемо јеврејски народ имао сам благослов и препоруку Владике Јована (Ћулибрка) да одем у Јад Вашем место где се чува успомена у Јерусалиму на њихове страдале у Другом светском рату. И ту поред Вечне ватре, која гори у Јад Вашему се налазе имена 20 највећих кампова смрти у Европи, такође међу њима је и Јасеновац што показује да јеврејски народ и те како памти велику рану човечанства. Ми, као православни Срби, најбоље ћемо се кроз нашу културу сећања и наш вечни живот – Свету литургијусећати наших светих предака, да се сјединимо и измиримо са њима и, пре свега,да ихзамолимо за опроштај.
У периоду идеолошког притиска од 1945. и несрећних дешавања деведесетих година када се пробудила национална свест нашег народа нису најбоље чуване успомене на то страдање и добрим делом све оно што се дешавало код нас и та раслабљеност која постоји управо проистиче из недовољне вере. Ипак, хвала Богу, пета година је да се на поље људске смрти, које је накапљано људском крвљу,одлази и служи се Света литургија. Сетимо се речи Светог писма да је земља проклета где се братска крв пролије и зато она мора кроз молитву, кроз Свету Литургију да се чисти. Тако ћемо кроз Евхаристију и принети и очистити ту земљу која је упрљана небратским и нечовечанским. Ми не смемо као православни хришћани да носимо у свом срцу било какву помисао на освету било какаву мржњу, него да пред светлим лицем тих наших предака, који су носили искушења историје, страдали зато што су били православни Срби, узносимо молитве за опроштај грехова свих нас. Најбоље ћемо им се одужити ако ћемо се на Светој Литургији сјединити са њима.
Хрватска је у Европској унији, жеља им је да историјска истина буде помрачена.Време које је пред намадоносиће различита искушења од стране политике било којих друштвених односа који постоје у Европи. Ми морамо водити рачуна о историјском сећању.Задатак Архива СПЦ је да та сведочанства, те странице боли, који постоје и налазе се на пожутелим списима сортира, среди и изда књиге. Да се о томе сведочи. Има много књига о Јасеновцу, нису све подједнако ни научно вредне ни историјски ни богословски добре, треба објавити књигу сведочанстава оних свештеника и лица који су имали милост Божију да из логора смрти изнесу живу главу.Нас православне Србе боли што најјачи покрет отпора који је овде постојао – партизански никада није покушао ослобођење овога кампа смрти, никада нису помогли заточеницима, никада нису задали ударац припадници екстремно националистичког хрватског усташког покрета, њима који су убијали ненаоружано становништво.Могло би се сатима говорити о узроцима који су довели до појава 1941.о случајевима убијања и бацања људи у јаме, сатима би говорили како је та мржња довела до тога да се људи убијају и пале у црквама као што је случај са Глином,Бусоњама, Кукојевцима и местима на крајњој босанској западној граници Кордуна и Крајине. Небројано места којаимају исту топологију злочина као глинска црква где су људи, православни Срби, убијани на месту где су се молилииузносили она богословља на која су били вековима навикли.
Такође, ако се осврнемо на 20-ти век, наш народ је претрпео велико страдање.Први светски рат је однео 1.300.000 жртава, Други светски рат око 1.700.000.То је три милиона Срба мање за једну четвртину столећа оног становништва које је било способно да изнесе биолошку репродукцију и омасови нацију преко наредног периода. То страдање, које је Бог допустио, молићемо се да је коначно и да пред нама предстоји и физичка и биолошка обнова јер као православни верујемо у васкрсење. Својим животима треба да сведочимо победу правде и победу истине и да се свакодневно исправљамо. Смисао и овог путовања јесте да се духовно вратимо богатији и да молитве наших Светих мученика не забораве нас него да нас укрепе на нашем путу православног подвига и православне побожности.“
У раним часовима суботњег магловитог јутра стигли смо на простор где је било мучилиште невиних људи. Владала је и међу нама гробна тишина.Знали смо да су испод сваке наше стопе крв, кости, сузе страдалника…
На челу колоне ка местугде је споменик (цвет) страдалницима ношен је крст са Распетим Христом, а ми смо враћали сећања на наше претке и на њихов страдални крст.Поред нас који смо се окупили у Београду и дошли, још су дошли аутобуси са поклоницима из Сурчина, Новог Сада, Бачког Петровца и из других места приватним аутомобилима.
Сви заједно смо присуствовали служењу Малог помена невино страдалима.
Одатле смо дошли у Манастир Јасеновац у цркву посвећену Рођењу Светог Пророка Претече и Крститеља Јована. Дочекао нас је архимандрит Пантелејмон, настојатељ ове светиње, видно узбуђен али пун радости што нас види у толиком броју. Ту је служена Света Литургија којом је началствовао архимандрит Стефан (Вучковић), игуман Манастира Велика Ремета уз саслужење свештенства из Архиепископије београдско – карловачке и Епархија: банатске, сремске, шабачке, рашко – призренске и аустралијско – новозеландске. За певницама су биле монахиње из Манастира Петковица са Фрушке Горе на челу са игуманијом мати Антонином, сестре монахиње из Епархије шабачке Евгенија, Вера и Ана, део хора студената Православно богословског Факултета из Београда, део хора Српског певачког друштва Јединство из Бања Луке.
У пуној цркви у тако величанственој саборности благодат Светога Духа је била неописиво велика, радовали су нам се Свети Јасеновачки мученици и преносили то благодатно стање. У беседи коју је произнео о. Стефан је рекао:
„О Јасеновцу говорити нема језика нити ће га бити до Страшнога суда. Говорити пред људима који су крвљу својом и животом посведочили Господа Исуса Христа то може само онај који је већи од њих. То је Господ Исус Христос. ОвоЈеванђеље које је данас читано о крвоточивој жени, рекли бисмо некако је намењено више женском роду него мушком.Сигурно да је и у Јасеновцу било свакојаке погибије, али и мужеви и жене и деца су страдали и посведочили Христа крвљу својом. Жена се помиње као крвоточива и кад се дотаче Христа нико од људи ништа не зна шта се десило само Он пита: Ко се то менедотаче.А одговор није могао дати нико. Жена онако уплашена приђе и каже: Ја сам. Дакле овај моменат дотаћи се Христа у крвавој муци, верујте, на данашњи дан могу само Јасеновачки мученици.Овако стравично страдање и поступак са њима није забележен још нигде, није се нашло нигде од постања света. Шта се то десило?! Да ли је човек тада побеснео и полудео и заборавио да је човек? Можда ће то време одгонетнути, али погледајте, молим вас, таквим начином и таквим поступком и са толиким бројем страдалих то нити је било другде, нити ће бити! То је једном било, и овде је спевана песма најстрашнија и најбезазленија у историји песништва:Само ти синко ради свој посао!
Наша старија браћа су одведена у Вавилон Набукодоносоровом силом мислећи да ће нестати, а они су дошли са најлепшом песмом на уснама и пренели потомцима. И сваке године Часнога поста три недеље (Месопусне, Сиропусне и Чисте) спремамо се са том песмом и певамо: На водама Вавилонским седесмо и плакасмо опомињући се Сиона. Ако заборавим тебе,Јерусалиме,нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја ако недам предност Јерусалиму над свим градовима.
Срби дотерани овде на ове две реке, Уну и Саву, као онда у Вавилон, испевали су песму коју нико од људи није очекивао нити знао:Уђите у радост децо бесмртности, што се чуло малочас за певницом. Која су то деца када су сви побијени? Христос каже у оно време на гробу Четвородневног Лазара сестрама његовим Марти и Марији: Ако верујете у оно што сам вам рекао нећете умрети ви који сте живи а ви мртви ћете васкрснути. Овде је победа живота над грехом, над сатаном, над смрћу.Зато су Срби овде ушли као деца бесмртности у радост Господара свога и то онако песмом безазленом, али тако јаком и моћном да може ући у химну Песме над песмама.Зато смо ми православни људи данас овде на овој страшној гробници, овом људскоме губилишту несумњиво осетили тај бол, тугу, сузе и ту крв која васкрсава сваким даном.
Говорили су још пре наши оци побише их да би ми живели а десило се, нажалост, да смо их заборавили. Изгубили смо се у својој проблематици живота, ипак кад дође тај дан Јасеновачких мученика `ајмо браћо, да само по једну воштану свећу упалимо за душе њихове да би они упалили пламен вечнога неугасивога огња пред Христом за наше спасење. Поједини људи кажу:немам времена и немој ме о томе молим те више замарати. То су обезљуђени људи, људи који су се разљудили, помрачили идејом и мишљу која нема никакав смисао, а овде где је вечни смисао мора се наћи начина да се дође и принесе једна воштана свећа, ако је то много онда је стварно крај некоме и нечему. Зато овде и данас говоримо да не заборавимо, што је и Патријарх Герман рекао(1984.) овде на освећењу овог Светога храма, поново подигнутогиз темеља, посвећеног Светом Пророку Претечи и Крститељу Јовану, за којег је Св. Јован Златоусти рекао да јесветило васељене. Замислите, храм је посвећен Светом Јовану Крститељу којем је глава одсечена. А ко је осекао ту главу?Бес и лудило ондашњег времена као и ово што се десеило 1941.до`45. Сеча људскихглава. Ко је то урадио? Да ли су то стварно овце које су биле безазлене а онда су заборавиле на поуку јеванђељску:будите мудри као змије а безазлени као голубови. Па како се то таква овца претворила у вука. То требада испита још неко већи и јачи од нас, али тако се десило да су овце изоштриле своје зубе у чељусти а папке претвориле у шапе са канџама и клале жешће него вукови. Да се то не би десило и поновило Патријарх Герман је још онда рекао: несмемо заборавити, а праштати људима, онима који се кају, то је света и свештена дужност, али ко се не каје не може му опростити нико – ни Бог ни људи.
Овде смо браћо за вапај покајања, покајте се који сте убили а ви који сте заборавили вратите се гробовима својих ђедова јер је ту извор живота, ту је васкрсење.Нека би дао Бог нама благоверноме и христољубивоме народу да Јеванђеље пратимо и јеванђељски пронађемо решење за овако стравичан злочин, какав није био, не памти се у историји рода људскога да је на мањем просторуучињен већи злочин.Па нека би дао Бог намакоји смоданас овде да њиховим сузама и крвљу Господ сплете венац над нашим главама, главама покајања, незаборава, васкрсења и победе живота над грехом над смрћу.А када се та победа осети у човеку тај тријумф живота над грехом, сатаном и смрћу, тада је човек комплетан и може рачунати да је ушао у вечни живот тамо где праведници почивају од постања света.Наша је жива жеља а и Свете цркве од постања и од почетка да се људи држе васкршњег тријумфа, тј. Живота вечнога у Господу Исусу Христу који је рекао: Ко верује у мене неће умрети, ако је умро оживеће. Ја сам истина пут и живот.А ко иде са мном иде истином иде путем живота без мене ништа не можете чинити (Јеванђеље по Јовану), ама баш ништа што је добро. И овде се показало, ако се неки човек нашао да добро учини да спасе живот другог брата свога сличног себи такав је био презрен и одбачен у ономе моменту као нека врста издаје. А ми православни људи вапимо и молимо се Господу: Господе, смилуј се, помилуј и грешне људе, даруј им дар покајања, да би се онда спасли и праведници и грешници. Грешници као покајани а праведницима не треба покајање као праоцима Авраму, Исаку, Јакову. Самуилова молитва, читајте, често је та молитва записанау молитвеницима православних верника:Господе Исусе Христе смилуј се мени грешноме, не праоцима нашим којима не треба покајање, они су праведни, ми се кајемо и вапимо твојој доброти.
Још једанпут, помилуј нас Боже, молитвама Светих Новомученика Јасеновачких,чије су сузе и крв допрле до Твога престола, као некада крв праведнога Авеља. Каин је убио и каиноваца још увек има. Али браћо моја Авељ је победио. Авељова крв зове Бога правде: Господе, одазови се на наш зов, на наш вапај, на нашу крв и покрени свој праведни суд према Каину. И покренуо је.Каин никада није имао сна. Како ли је тек онима који су овде радили то што су радили. Како ли ће бити њиховом потомству, то само Бог може да зна. Од тога су кључеви у гробу и зато нека васкрсне Бог и нека се расточе непријатељи наши на све стране, а нека тријумфује живот у Христу Господу нашему коме нека је слава и благодарност са Духом Светим сада и у све векове векова. Амин.“
Након Свете Литургије пресечен је славски колач којим су уз жито били послужени сви присутни, а затим смо се поздравили са домаћином архимандритом о. Пантелејмоном. Молећи се Светим Новомученицима Јасеновачким да се пред престолом Божијим моле за спасење и наших душа кренули смо у Пакрац.
У Пакрацу је било величанствено духовно сабрање уприличено поводом хиротонисања Епископа славонског Г. Јована.
Саборни храм Свете Тројице је био мали да прими све госте који су дошли из Србије, Републике Српске, Аустрије, Хрватске, Црне Горе…
Радост због устоличења владике Јована је била помућена сликама које су нас пратиле.Све што је српско у последњем рату је гранатирано и тако необновљено отварало јејош незацељене ране.Црква се обнавља, као и владичански двор који је, такође, претрпео гранатирање.Слике за незаборавити, али опростити како је говорио блаженопочивши Патријарх српски Герман за Јасеновац.
О устоличењу Епископа Јована можете погледати више на адреси СПЦ
http://spc.rs/sr/ustolichenje_episkopa_slavonskog_g_jovana_foto01
Из Пакраца је наш аутобус кренуо пут Манастира Ораховица. Манастирска црква је посвећена Светом Николају Чудотворцу архиепископу мирликијском.
Ту нас је сачекао протојереј – ставрофор Јован Шаулић, настојатељ манастира, који нам је уз добродошлицу испричао следеће:
„Драга браћо и сестре, добродошли у ову светињу, у оазу мира подно планинског масива Папука, Диља и Крндије. Данасвас је пут нанео у ову нашу западну Славонију и у ову нашу многострадалну Епархију славонску са седиштем у Пакрацу, да увеличамо велико духовно и световно славље нашег новоизабраног Епископа Г. Јована, који ће да нас води у овом простору и у овом времену. Није лако, али живот је такав, чудни су путеви Господњи. Ми који смо опстали и остали овде који смо рођени у овој Славонској епархији се боримо, није нас пуно остало свега 6 свештеника – 4 рођена овде и два свештеника који нису напустили своје парохије, свештеник из Кућанаца о. Анђелко и о. Ђорђе.
Ја сам рођен у селу Мединцима где сам са службом 38 година. Желело је село да опстане. Уједно сам поносан на покојног Митрополита Јована, мога професора Јована Павловића, који је долазио у ове светиње и који ме је повукао у Манастир Крку да завршим Богословију. Нисам ни слутио да ћу једнога дана имати велику одговорност како пред Богом тако и пред народом; даја, тако мали човек, одржавам у ратним данима од 1991. а званично од `93 па све до данашњега дана овај манастир у који сам као дете са својим родитељима долазио на манастирску славу Пренос моштију Св. оца Николаја. За мене је велики понос и мени је то духовна храна, којом сам се хранио у овом простору од `91 до `95 године када је било време са пуно црних облака, који су се над нама надвијали. Ето, Бог је тако хтео ми смо издржали и опстали свој на своме. Било је непоновило се, живот тече даље и што рече данас наш Патријарх Иринеј:Хришћани смо и браћа по вери, надајмо се и надамо се да ће живот на овом простору Епархије славонске, доласком новоизабраног Епископа Јована, заиста да се воздигне и да ћемо сви бити поносни, а иви ћете долазити у ове наше славонске светиње у све већем броју. Поред овог, Манастира Св. оца Николаја,у нашој епархији постоје јошмушки Манастир Пакра и женски Манастир Света Ана.
Манастир у Ораховици потиче из 1583. године. У овом манастиру је било 77 монаха, велико братство, ово је била митрополија и седиште пожешких епископа да би се кроз времена преселила у Пакрац. Живот је овде био изузетно духован.Било је овде великих достојанственика школованих монаха, који су предавали у средњим школама. У овом окружењу је 500 hа наше шуме, преко 1000 јутара, овде су били виногради и све се враћа нашем манастиру.
Овде живимо као хришћани у суживоту са браћом римокатолицима и ако су у трену ратовања били пољуљани наши односи, они су се вратили.То се види по младости овога краја, када су храмовне славе, долазе сви млади уочи празника на вечерње богослужење.Сутрадан се служи Света Литургија и не дође нас много, али се ми радујемо свакоме ко дође.Овде је било доста мешовитих бракова, ми смо се међусобно венчавали, кумили, али када је бачена коска раздора, можете замислити, масовно је било да жена остави мужа, или он њу, да друг окрене главу од друга. Ипак, кроз време, многи се људи покају и сматрају да и оно што су учинили да није требало тако да буде. Манастир, Богу хвала, није толико нападан и диран, било је неколико крађа.Последња је била најтежа за нас, скинута су нам два звона.А та звона су саливена 1922.године у Љубљани, у времену када смо били заједно Срби, Словенци и Хрвати. Краљ Александар Први, и Никола Пашић су наручили та звона, која су посвећена Св. Николи, Успенију Пресвете Богородице и Светом Сави.
И то мало народа што има на овом простору, хоће да помогну, помажу и римокатолици. Добили смо једну трпезарију са 12 столова и 100 столица од човека који има фабрику и каже да је даривао и њихову цркву. За Божић смо добили од другог благочестивог човека,такође римокатолика, још 20 столица. Надамо се да ће ускоро да заживи братство у овом манастиру. Овде је била књиговезница, била је и преписивачка школа. Имали смо своју хидроелектрану. Али кроз времена ратова, буна, све је то јењавало, нестајало да би манастир 1996. остао без монаха.
У цркви су почивале мошти Св. великомученице Анастасије и слава Богу онај, који је покрао цркву, мошти није дирао, али због свеукупних ратних неприлика, мошти смо изнели из ове цркве. Оне чекају да се братство манастира окупи како би биле враћене.
Ово је светиња Богом дана, у њој је део свога искушеништва провео и блаженопочивши Патријарх Павле. Молим вас када год имате жељу дођите у нашу Епархију славонску биће вам духовно лепо да проведете цели дан и обиђете све наше манастире.“
Затим смо отишли у Кућанце, родно место блаженопочившег Патријарха Павла. Најпре смо посетили имање на којем се он родио и, ако Бог да, на којем ће бити изграђен Православни духовни центар.Затим смо у Цркви Светих апостола Петра и Павла, у којој је Патријарх Павле крштен, присуствовали вечерњој служби.Служио је о. Игор, а то је велика милост Божија да на вечерњој служби у овој цркви буде стотинак људи.
Наша браћа и сестре у Кућанцима, као и сваки пут, су своје госте из Србије дочекали послужењем и са пуно љубави. Сваки растанак са њима заврши се са сузама, али са вером и надом на поновни сусрет.
Молитвама Пресвете Богородице, Светих Новомученика Јасеновачких и Светога Патријарха Павла, Господе Исусе Христе, помилуј нас!