Чудотворне иконе Пресвете Богородице
(канонизоване од стране СПЦ)
Кроз вековну историју Српске православне цркве народ је молећи се пред иконама или светим моштима добијао небројано пута исцељење и утеху. Често су се догађала чуда на молитве верних пред иконама светитеља. Како су се чуда понављала кроз векове народ је издвајао неке иконе које су у његовој вери имале посебну улогу и те иконе је називао чудотворним. А онда кроз време неке од тих икона је Црква канонизовала. Тако данас имамо 6 (шест) чудотворних икона Пресвете Богородице које су канонизоване од стране Српске православне цркве. То су Млекопитатељница, Тројеручица, Пећка, Чајничка, Бођанска и Савинска. Наш народ, као и многи иноверни много поштују и одлазе на поклоњење и молитву чудотворним иконама Пресвете Богородице Лепавинске и Беочинске. Овога пута ћемо нешто рећи о иконама Пресвете Богородице које су канонизоване.
Млекопитатељница
Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице, налази се на Светој Гори, у месту Кареји у Испосници Светог Саве Србског. Својевремено је на том месту утемељивач српске цркве Свети Сава провео читавих седам година у молитви, посту и писању. У испосници, тада једном малом удубљењу у стени, Свети Сава се свакодневно молио тако што се до паса закопавао у земљу, не би ли смирио своје телесне страсти и нашао смиреноумље, а потом се целодневно предано молио Господу Богу и писао црквена упутства и књиге. Једна од његових молитви је била да Српска православна црква добије аутокефалност од Цариградске патријаршије, што му је успело, чиме су Срби добили своју цркву. У Испосници се држи посебан типик који је поставио Свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље.
Чудотворну икону Богородицу Млекопитатељницу (грч: Γαλακτοτροφούσα) је по предању, насликао Свети апостол и јеванђелист Лука по благослову саме Царице Небеске, по њеном стварном лику и представља једну од најстаријих икона на Светој Гори, а и у свету. Јединствена у православном свету, икона Пресвете Богородице Млекопитатељница представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Сликана је на основу Јеванђеља: „Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао“ (Лука 11,27)! О тој истини су такође говорили и писали Свети оци Источне цркве.
Свети Јефрем Сиријски каже у песмама на Рођење Христово: „Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио њезиним млеком. Када се Господ хранио млеком Маријиним, тада је точио живот свему свету.“
О Богородичином дојењу Господа млеком певао је и Свети Роман Мелод. Његове и других црквених песника химне о томе ушле су у Богослужење наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих Црквених песама исписана је на хиландарској икони Млекопитатењници у карејској испосници Светог Саве: „Златоплетени Стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватњиво је чуди: како млеком храниш Господа!?“ (Егзапостилар на Успеније Богородице).
Сходно овом Светом предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још из старина у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији. Затим и код православних Словена, најпре код Срба, а затим и код Руса. У Српској цркви, позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији (из времена Архиепископа Светог Данила, почетак XIV века) и у Науму код Охридског језера (такође из XIV века). Оне су настале највероватније по угледу на икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.
Наиме, по усменом предању сачуваном у Манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Светог Саве Освећеног, која се налази двадесетак километара јужно од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, Свети Сава Освећени, по коме је Свети Сава Србски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окруживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са запада, по имену Сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божије Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал, тј. штап. Свети Сава Освећени упокојио се (†532) у миру и радости четрвте године владавине великог цара Јустинијана.
Шта се догодило када је Свети Сава Србски дошао у тај манастир, описано је у тексту о икони Тројеручици.
Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап Светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости.
Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице Свети архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Преподобном Сави Освећеном.
По предању, Икона је првобитно постављена десно од Царских двери, како правила православне цркве налажу. Међутим, током ноћи она се тајанствено премештала на леву страну на опште чуђење мајистора и монаха. Након треће ноћи и њеног премештања, Свети Сава је из велике љубави према Богородици одобрио да икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице остане на Христовом месту, што је преседан. Због великог поштовања према Светом Сави и Пресветој Мајци Васељенска саборно-католичанска православна црква је ту промену одобрила и благосиљала.
Овој Светој икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се са вером и молитвом, а преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници кад дођу у Испосницу Светог Саве у Кареји.
Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице, која је иконописана и намењена као дар светогорских монаха Руском народу, боравила је у Србију. Била је изложена верницима за целивање у Цркви Светог Саве на Врачару од 18. децембра 2007. до 8. јануара 2008. године. Икона је дочекана свечаном литијом, а у све дане боравка служен је Акатист Пресветој Богородици Млекопотатељници.
Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија помаже код порођаја, при недостатку мајчинског млека, за здравље, одржавање и васпитање деце. Црква је прославља 25/12. јануара.
Тропар, гл. 3
Од Божанскога Духа, вољом Оца,
зачела си бесемено Сина Божијег,
Који је од Оца без матере пре векова,
и од Тебе је нас ради без оца, –
Њега си телесно родила,
И млеком као Младенца хранила.
Зато не престај Њега молити:
Да нас и сав свет избави од свих беда.
Акатист Пресветој Богородици у част Њене иконе Млекопитатељнице
Кондак 1.
Теби изабраној од кћери људских да будеш Мати Христа Бога нашег, из љубави приносимо песме хвале. А ти, Која си Сина Божијег неисказано родила, и као Младенца млеком хранила, сачувај нас од насрнулих на нас зала, жалости и невоља, да Ти непрестано кличемо:
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Икос 1.
Анђелски хорови у пећину погледаше, и тамо Дјеву Чисту угледаше, како млеком доји Сина Свога, и клицаху Благословеној овако:
Радуј се, јер си родила Творца света!
Радуј се, јер храниш Хранитеља васељене!
Радуј се, јер у пелене повијаш Закрилитеља неба облацима!
Радуј се, јер рукама носиш ношенога на Херувимима!
Радуј се, јер се од Тебе роди као Дете Створитељ свију!
Радуј се, јер као Младенац плакаше Дародавац радости свету!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 2.
Видећи Света Дјева на грудима Својим Богомладенца где лежи, говораше њему: како Те могу хранити, Творца мога, коме све Војске Небеске кличу: Алилуја!
Икос 2.
Сва словесна твар не разумеваше како Дјева остајеш, а млеком храниш Богомладенца, но ипак, верујући неизрецивој тајни овој, побожно Ти сва твар кличе:
Радуј се, Дјево Свенепорочна!
Радуј се, Матеро Свепрекрасна!
Радуј се, девственица Правило!
Радуј се, матера вечни Украсе!
Радуј се, Пречиста Дјево и Мајко!
Радуј се, Благословена међу женама!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 3.
Сила Вишњега осени Те, Богородице Дјево, и даде Ти снаге да повијеш и млеком храниш Онога Кога величају сви крајеви земље, и Коме певају песму велику: Алилуја!
Икос 3.
Имајући слободу велику пред рођеним од Тебе, Богомати, погледај на туге и невоље које нас сналазе, и умоли Храњенога од Тебе за нас грешне и недостојне слуге Твоје, да се избавимо од љутих напасти, и Теби кличемо овако:
Радуј се, Родитељко наше вечне Утехе!
Радуј се, Одгајитељко вечног Благослова нашег!
Радуј се, Мати Цркве Сведобротна!
Радуј се, јер си нас децом Божјом назвала!
Радуј се, богоносни Престоле Свете Тројице!
Радуј се, Царства Небеског дивна Тајнице!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 4.
Бура жалости и невоља захвати нас, грешнике, и стрепимо да не потонемо у мору житејском; зато нам се јави као Голубица Нојева над ковчегом, пружајући грану маслинову нама који Христу Маслини (Рим. 11,17) кличемо: Алилуја!
Икос 4.
Чувши жена благоразумна речи живота вечнога, изговаране од Сина Твога, прослави Тебе, Њему кличући: „Благословена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао!“ (Лука 11,27). Зато прими и од нас, иако слабе, ове похвале:
Радуј се, Бисеру многоцени, Млекопитатељнице!
Радуј се, Нова Ево – Дјево Мати!
Радуј се, Цвете неувели и свагда цветни!
Радуј се, Мати Живота, свеосвећена Ризнице!
Радуј се, Чашо свезлатна, јер носиш Христа, Ману Небеску!
Радуј се, јер нас Хлебом Живота храниш и препорађаш!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 5.
Богоносне руке Твоје, Свеопевана, пружи ка нама немоћнима; подигни нас из чамотиње и спаси од безнађа, да у радости душевној и духом несмућеним, Сину Твоме кличемо: Алилуја!
Икос 5.
Виде Те у Духу боговидац Исаија, да ћеш у утроби зачети Дете Младо – Емануила (Иса. 7,14), и зато Ти клицаше:
Радуј се, Родитељко Предвечнога Бога!
Радуј се, јер је Тобом Бог са нама – Емануил!
Радуј се, Испуњење свих пророштава!
Радуј се, Радости свију Пророка!
Радуј се, Мајко од свега света Очекиванога!
Радуј се, Вечна Земљо живих рода људскога!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 6.
Проповедници свагдагласни многа су чудеса Твога милосрђа, која се точе од Твоје иконе Млекопитатељнице, што обилно дарујеш свим њеним поклоницима, због чега Христу Богомладенцу кличемо гласом похвале: Алилуја!
Икос 6.
Засија као сунце јарко из обитељи Саве Освећеног, свечасна Икона Твоја Млекопитатељница, и пред њом Те смирени монаси свагда прослављају, кличући овако:
Радуј се, обитељи Хиландарске предивни Украсе!
Радуј се, чврста Заштито и Одбрано од непријатеља видљивих и невидљивих!
Радуј се усрдна Приматељко наших молитава!
Радуј се милосрдни Одговоре на све наше молбе!
Радуј се јер чујеш и примаш уздахе наше!
Радуј се, Убрусе свих наших горких суза!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 7.
Када Преподобни Сава Освећени имаше прећи у живот вечни, пророчки изрече да ће после многих дана доћи у обитељ његову син царев са запада, имењак његов Сава Свети, и да ће му дати Икону Твоју, Владичице, на трајни благослов и радост певајућима: Алилуја!
Икос 7.
Нови угодник Божји, Сава Свесрпски, дође у обитељ древну Јерусалимску, и доби, по речи Саве Освећеног, ову Свету Икону Млекопитатељницу, и донесе је на Свету Гору, у обитељ Хиландарску, да Ти монаси и верни кличемо овако:
Радуј се, Посетитељко наша из Светог Јерусалима!
Радуј се, јер посвуда о верним хришћанима промишљаш!
Радуј се јер и нас грешне не заборављаш!
Радуј се, јер нам милост Иконама твојим свагда обнављаш!
Радуј се, дивна Млекопитатељнице и Света Тројеручице!
Радуј се, јер на љубав нашу љубављу Христовом одговараш!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 8.
Чудо невероватно невернима и несхватљиво гордељивцима, јесу чудеса точена вернима од Икона Твојих чудотворних, и зато ми православни, многократно утврђени Твојим милостивим чудима, с поузданом вером у Господа, Који Те даде такву Помоћницу роду хришћанскоме, кличемо саборно Богу: Алилуја!
Икос 8.
Сав свет видљиви и невидљиви похваљује Те, Дјево Богородице, као усрдну нашу Заступницу и Помоћницу, Која нам свагда помаже у мору беда и невоља, те стога кличемо Теби, Нади нашој, овако:
Радуј се, Молитвенице и Посреднице наша пред Сином Твојим!
Радуј се, брза Помоћнице у невољама и разним напастима!
Радуј се, скоропослушна Испунитељко наших молитава!
Радуј се, Маријо Пресвета, животних горчина заслађење!
Радуј се, Дародавко мира и спокоја срцима нашим!
Радуј се, јер нам помажеш у ношењу крста животног!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 9.
Похваљујући Тебе, Сведобра Богомајко, Свети Дамаскин с правом рече да је лакше ћутати пред Тобом неголи Тебе опевати; но ипак, љубављу побуђивани, ми Те похваљујемо и Сину Твоме певамо песму божанску: Алилуја!
Икос 9.
Не желимо риторствовати већ са љубављу и сузама Теби притицати, као Мајци чедољубивој и Богомајци човекољубивој, и из дубине срца Теби кличемо:
Радуј се Радости наша неизрецива!
Радуј се, Утехо наша неисказива!
Радуј се, Окриље и Заштито дечице наше!
Радуј се, Оградо и Потпоро домова верних!
Радуј се, Оградитељко младих и нејаких!
Радуј се, Помоћнице рода нашег крстоносног!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 10.
Да спасеш све нас – и хоћеш и можеш, Пресвета Дјево, када прибегавамо Твоме пречистом покрову; зато Те молимо: избави нас од горких беда и невоља које нас сналазе, и приони срца наша Сину Твоме, и научи нас да Рођеноме од Тебе, као Богочовеку, кличемо: Алилуја!
Икос 10.
Као Стену неразориву знамо Те и називамо, Богородице, и заиста Те тако исповедамо, јер си родила Христа – Камен Цркве; зато веома волиш род хришћански, и милост Твоју Богоматеринску свагда точиш нама, који Ти кличемо:
Радуј се, јер нас утемељујеш на Темељу Цркве – Христу!
Радуј се, јер нас у вери у Њега – Архипастира, утврђујеш!
Радуј се јер нас удостојаваш Причешћа телом и крвљу Његовом!
Радуј се, јер нас заједништвом Духа Светога у Цркву окупљаш!
Радуј се јер нас приводиш Сабору Анђела и свих Светих!
Радуј се јер нас удостојаваш да славимо Оца Небеског!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 11.
Пророци Ти, Свенепорочна, с више принеше сваку песму, предвидевши Твоје бесемено зачеће Сина Божијег од Духа Светога, и богочовечанско рођење Њега – Спаса свију и Господа; Пастири и Мудраци Те видеше када Га роди и у јасле положи; Анђели Те песмопојем слављаху када Га млеком Мајчинским дојаше; ми пак верни, у Њега крштени и Њиме – хлебом Живота – храњени, не престајемо Те величати и од Тебе Рођеноме певати: Алилуја!
Икос 11.
Светило светозарно Ти јеси, Свепречиста Богомати, милостива Млекопитатељнице, Која нам у тами и сенци смрти пут осветљаваш. И очи душе и срца просветљаваш, и зато, просветљеног ума и смисла, Теби кличемо:
Радуј се, Родитељко Пута, Истине и Живота!
Радуј се, Приводитељко наша Богу Истинитом!
Радуј се, Богоневјесто, Која нас Јеванђељем обасјаваш!
Радуј се, јер нас Мудрошћу и Силом Божијом укрепљујеш!
Радуј се јер нас вером и љубављу оснажујеш!
Радуј се, јер нас у подвиг христољубља упућујеш!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 12.
Благодат Божија Тобом се јави чудно по васељени, од Светог Града до Светог Атона, и из Хиландара до Србије и свих земаља православних; јер Твоје свете Чудотворне Иконе: Тројеручица и Економка, и Вратарка и Мелкопитатељница, Путеводитељка и Пећка Чудотворка, све православне страдалнике штите и укрепљују, да благодаћу Духа Богу и роду служимо, и Светој Тројици свагда певамо: Алилуја!
Икос 12.
Тебе певамо као Спаса нашег Родитељку, и млеком из чистих груди Дојитељку; на Тебе се уздамо и у Тебе се надамо: да нам од Сина Твога измолиш благодат: грехова опроштење и за Богу служење укрепљење, да Ти од свег срца радосно кличемо:
Радуј се, Променитељко наших скорби у радост и утеху!
Радуј се, окамењених срца наших Препородитељко!
Радуј се, Дародавко покајања у гресима нашим!
Радуј се, Васкрситељко из гроба свих смрти наших!
Радуј се, Учитељице љубави према Богу и ближњима!
Радуј се, Обновитељко вере у посрнулима и палима!
Радуј се, Богородице Дјево, Млекопитатељнице, орадости нас благодаћу Сина Твојега!
Кондак 13.
О Свехвална Богородице, Дјево Богомати, Млекопитатељнице Господа и Спаса нашег, не презри мало мољење наше ради велике милости Твоје, него умоли Сина и Бога Твога Јединог Човекољупца: да нам дарује грехова опроштај, болести исцељење, у клонућу охрабрење и ободрење, од свих непријатеља избављење, у страдању дуготрпљење, у жалостима орадошћење, да би Му, свагда саборно у Цркви певали: Алилуја!
(овај кондак се говори 3 пута, затим икос 1 и кондак 1 па молитва)
Молитва
О Пресвета Владичице наша Богородице, Небеска Царице, Млекопитатељнице Господа нашег, Спаса свих људи и свега света, Обиталиште Свете Тројице, Која нас озараваш благодаћу Духа Светога, и храниш Светим телом и Крвљу Христовом, не остави нас многогрешне без Твоје небеске помоћи и заштите, но избави нас недостојне од свакога греха, сваке напасти и искушења, од сваке беде и изненадне смрти, од напада туђинаца и међусобних борби, и сваке злобе духова поднебесних. Умоли Сина Твога и Бога нашег: да нас у свако време дана и ноћи разбуди и ободри на свако добро дело и подвиг богоугодан; да нас учини вредним делатељима Његових светих заповести, не само слушаоцима него и творцима Његовог Јеванђеља, да на свим животним путевима нашим творимо свету Вољу Оца нашег Небеског, и тако достигнемо с Тобом бити у Цркви свих Светих, записаних на Небесима. Даруј нам милостиво Твоју Богоматеринску помоћ: да, молећи се пред Твојом Светом Иконом, Млекопитатељнице, ходимо у светлости Лица Господњег, Тобом штићени од сваког видљивог и невидљивог зла, и избављени од свих напада ђавољих споља и изнутра. Буди са нама у свако време и на сваки час, као Мати Преблага и Сведобра, као Стена неразорива и Заштита неодољива, као Мати и Богоневјеста Цара Небескога, Христа Бога нашега, Коме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Молитва за децу и мајке
Прими Богородитељко сузна мољења нас који Теби припадамо и гледамо како на Светој икони рукама носиш и млеком храниш Сина Твога и Бога нашег Исуса Христа. Јер, иако си Њега безболно родила, мајчинска туга Теби је позната, Ти видиш немоћи синова и кћери човечијих. Зато, умилно припадамо и целивамо чудотворну икону Твоју и молимо Те Свемилосрдна Владичице: милостиво помилуј нас грешне осуђене да у боловима рађамо и у бригама подижемо чеда наша, и жалостиво заштити младенце наше и нас који их изродисмо, и од сваке болести и горке невоље избави. Даруј им здравље и благовремену помоћ, да снагом храњени у снази узрасту, да родитеље своје радошћу и утехом испуне, тако да се и сада, посредништвом Твојим, из уста мале деце прослави име Твоје.
О, Мајко Божија, буди милосрдна мајкама синова човечијих и немоћним људима Твојим: похитај, исцели болести наше, утишај надошле муке и жалости и не презри сузе и уздахе слугу Твојих. Чуј нас који у дан невоље припадамо икони Твојој, и у дан радости и избављења прими благодарне похвале срца наших. Узнеси молитве наше ка Престолу Сина Твога и Бога нашега, да милостив буде нама грешнима и немоћнима, да пошаље милост Своју на оне који славе Име Његово, да бисмо са чедима нашим прославили Тебе, милостиву Заступницу и верну наду рода нашега, у векове векова. Амин.
Тројеручица
Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.
Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.
После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.
После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.
После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.
Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.
Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.
До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.
Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.
Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.
Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.
Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.
Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.
Чуда од иконе Пресвете Богородице Тројеручице:
Свакако, прво чудо Пресвете Богородице Тројеручице је исцељење руке Светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њено име Тројеручица.
Од времена Светог Јована (VIII век) до данашњих дана икона Тројеручица чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцељења многих болести и телесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна дејства дугујемо икони Тројеручици. Драгоцено камење и други украсни предмети који се налазе на икони сведоче о племенитој захвалности верника због спасоносних дејстава Пресвете Бородице.