Свети Јован Шангајски

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ

БЕСЕДЕ

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ, И РЕЧ БЕШЕ У БОГА, И РЕЧ БЕШЕ БОГ

На Литургији на дан Светлога Васкрса чита се почетак Јеванђеља по Јовану о Божанској Речи. Када све испуњава Светлост Васкрсења Христовог и небеса се сједињују са земљом у слављењу Победника над смрћу, Јеванђеље нам саопштава ко је Он: “У почетку (по старом преводу – од искона) бјеше Ријеч. “

О Речи се говорило још у Старом Завету: “Ријечју Господњом небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова” (Пс. 33, 6), “Посла Ријеч Своју и исцијели их” (Пс. 106, 20). Посебно живописно и упечатљиво о моћном деловању Ријечи Божије је речено у књизи Премудрости Соломонове.

Па ипак, старозаветни људи су под Речју Божијом подразумевали само пројављивање воље и деловања Божијег. А сада Јован доноси благу вест да Реч Божија јесте Сам Син Божији Јединородни, Друго Лице Свете Тројице.

Зашто се Син Божији исто тако назива Речју?

Зато што кроз Њега Отац изражава Своју вољу.

Реч Божија није оно што је реч људска. Човек речју изражава своје мисли и жеље. Али реч коју човек каже утишава се и ишчезава. Жеља која се њоме изражава понекад се испуњава, а често остаје неиспуњена.

Реч Божија вечна је и свемогућа. Она је увек у Богу. Реч људска јест снага која му служи. Реч Божија јесте Друго Лице Свете Тројице. Она је Сама Бог.

Бог Реч јесте Син Божији и воли Оца и све добровољно твори по вољи Његовој. Прецизније – они имају исту вољу.

Бог Отац воли Сина Свога и све ствара кроз Њега. Ништа Отац не начини независно од Сина. “Све кроз њега постаде. ” Све је кроз Њега почело да постоји и без Њега ништа не дође у постојање, што постоји: “Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало” (Јн. 1, 3). (Као што је речено у 2. члану Символа Вере. ) Када се у књизи Постања каже да приликом стварања света Бог “рече нека буде свјетлост, рече нека буде сухо /земља/”, онда то значи да је Бог пожелео да створи светлост, земљу и остало, и да је Реч, Син Његов, то извршила.

Реч Божија даје живот. Он је извор живота: “У Њему бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима. “

Реч Божија јесте Светлост, кроз Њега се објављује Бог Отац и саопштава Своју божанску вољу: “Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет” (Јн. 1, 9).

Ову Светлост не може да сакрије никаква тама: “И свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе. “

Мрак греха је завладао човечанством после првородног греха, али није могао да сакрије Божанску Светлост.

У складу са вољом Очевом, Син Божији је освештао свет, сишавши на земљу и оваплотивши се. “И Ријеч постаде тело и настани се међу нама” (Јн. 1, 14).

Од Бога бејаше послат Јован Претеча да Му припреми пут у срца људска. Он је проповедао о Христу и позивао да се верује у Њега, јер је Он Син Божији.

Давно пре тога преко Мојсија је био дат Закон. Али Закон, ограничавајући зло, није могао да спасе људе. Извршавајући Закон на спољашњи начин, људи су остали пуни зла у себи. Зато свет није препознао Свога Творца што је дошао на земљу, Сина Божијег: “У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна; својима дође и своји га не примише” (Јн. 10-11). Поштоваоци Закона нису прихватили Реч оваплоћену, јер им неподношљива беше Светлост Његова.

Али Извор Живота, Кога они смрти предадоше, сишавши у ад уништи га, таму растера Својом Божанском Светлошћу.

Васкрснувши из мртвих, Христос отвори двери Царства Славе Своје свима који у Њега верују. Они који повероваше у оваплоћеног Сина Божијег примише Га у душу своју и срцем постају деца Божија. Благодат Божија духовно их препорађа, улазећи у њих и дајући снагу да љубе Истину и творе вољу Господњу. “А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово” (Јн. 12).

Они које благодат препороди, ако до краја земног живота у њој остану и наставе да иду путем што га показа Христос, Светлост истинска, постају достојни да приме од Њега нови дар: они ће вечно задовољство имати у Царству Оца Небеског посматрајући Славу Сина Његовог Јединородног, Славу која превазилази све на свету, и осећаће при томе радост и блаженство неописиво.

Иста вечита Реч Божија, која створи свет, спасе и препороди за нови, радосни живот род људски својим Оваплоћењем и Васкрсењем.

Светло Васкрсење је победа Бога Речи, дан победе његове над паклом и смрћу, почетак живота новог и весеља вечног, што нам их поклони.

Речи сабеспочетној Оцу и Духу, од Дјеве рођеној ради спасења нашег, запојмо, верни, и поклонимо се, јер нас удостоји да се у плоти на Крст узнесе, и смрт поднесе, и да умрле васкрсне славним Својим Васкрсењем.

Јединородни Сине и Речи Божија, Који си бесмртан, смрћу смрт победио, Један јеси од Свете Тројице, по слави раван Оцу и Светоме Духу, спаси нас.

БОГ ЈЕ ОГАЊ

Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.

Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.

Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује.

Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће.

Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.

Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.

Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.

Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.

Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.

Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.

Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.

Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.

Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.

ЦРКВА ЈЕ ТЕЛО ХРИСТОВО

“И Он (Христос) је глава тијела Цркве” (Кол. 1, 18) “која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Ефес. 1, 23).

Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. “Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које је Црква” (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле.

Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа “за дјело служења, за сазидање тијела Христова”(Ефес. 4:11-12).

У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи “узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета” (Мат. 26, 26-28).

А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне?

Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне?

И у једној и у другој ситуацији назив “Тело Христово” не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине.

Непроменљиво и несливено, заувек, “неодвојиво и неразлучиво” сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство.

Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним.

Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву.

Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа.

Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела.

Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом.

То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе.

У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости.

Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се “по лику Божијем створена наша лепота” (стихира на опелу).

Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти.

Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа.

Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти.

Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело.

“А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме” (1. Кор. 6, 17).

А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог.

За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог.

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду.

А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље.

“Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему”, рече Господ (Јн. 6, 56).

Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

“Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене” (Јн. 6, 57).

Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови.

Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету.

Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве).

То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара “измири, присаједини га светој Твојој Цркви”. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: “Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53).

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу.

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела.

До самог “Дана Христовог”, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству.

Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом.

Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску.

Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству.

А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој.

Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине.

“Молимо Црквама једномислије”, “Црквама јединство” (васкр. канон Тројич. гл. 8), “Заустави раздоре у Цркви” (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: “Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага” (крај 2. статије).

Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења.

Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће “бити Бог све у свему” (1. Кор. 15, 28).

У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: “О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. “

ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт. 26, 30, Мк. 14, 26, Лк. 22, 39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн. 17).

Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт. 26, 36, Мк. 14, 32, Јн. 18, 1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт. 26, 37, Мк. 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: “Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном”. И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву – долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. “Дух је срчан, али је тело слабо” (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк. 22, 44).

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу – “Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. – Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја”.

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, “нераздељиво и неразлучно” (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској – хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн. 5, 30), духовна Му је храна била – да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн. 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости – Богом’. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао – ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак. пон 21, 22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.

И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна – човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. “Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се”, – правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина – Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, – добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања – Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба – сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, – “све је пред њим откривено”, – али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи “ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио”. Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн. 16, 31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи…

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн. 8, 29, 10, 30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: “Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио? ” И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле “овце из другог тора”, Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подигнутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: “Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао”. И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја – спасење људског рода: “Оче, прослави име Твоје” -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, “Против Евномија”, књ. 4). “И прославио сам, и опет ћу прославити” – чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 , 26; Еф. 1, 9; 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти – Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26, 53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12, 11) и сада Исус, желећи само једно – да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти (“Тачно изложење православне вере”, књига III, главе 18, 20, 23, 24; Блажени Теофилакт; Јованова “Лествица”, Беседа шеста, “0 памћењу смрти”). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима (“Лествица”, тамо; Блажени Августин; “Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим.

Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша “чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих – и нико ме не заступи” (Пс. 68, 21; Ис. 63, 5) – него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, “Против Евномија”, књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног – испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, “са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти”, по речи Светог Павла.

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: “Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да “види дане добре” Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то – да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја”.

“О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној” (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој (“Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22, 43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдашње покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиjи.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве (‘Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: “Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење. “

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учитеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: “Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде? ” И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2. Петр. 1, 4).

Учинивши дело “које Му је Отац дао да испуни”, Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао “пре постања света” (Јн. 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр. 10, 13).

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5. 9), Христос и по узласку на небеса пребива “у две природе несливено познаван” (Богородичин догм, шести глас), “две воље у двема природама имајући во вјеки” (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да “суди живима и мртвима”, када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да “буде Бог све у свему” (1. Кор. 15, 28).

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БИО ПОМИЛОВАН РАЗБОЈНИК РАЗБОРИТИ?

“А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају” (Лк. 23, 39-43).

Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.

Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.

Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.

Па због чега разбојник пре свих заслужује милост?