Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 8. децембра 2024. године свету Литургију у нашем храму.
Том приликом патријарх Порфирије је освештао нова звона храма и за свесрдну подршку и љубав према Светој Мајци Цркви високим црквеним одликовањем, орденом Светог Јована Владимира, одликовао г. Владимира Ђорђевића из Београда. Поучавајући присутне о поруци јеванђељског одељка прочитаног на светој Литургији, патријарх Порфирије је поручио:
– Браћо и сестре, не бојте се! Негујте веру у Христа. Имајте поверења у Њега и тражите од Њега одговор. Тражите од Њега помоћ. Затражите да вам Он да смернице и упутства како треба да се држите Христа. Упутства и смернице које Господ даје непогрешиве су и воде увек у тријумф, у победу, у победу истине, у победу лепоте, у победу правде. Господ треба да буде извор сваког нашег размишљања и промишљања, сваке наше одлуке и сваког нашег дела, јер кад је Он извор, када се Њему обратимо и када Њега замолимо за савет, за смерницу, за упутство, тада ћемо добити најистинитији могући одговор, знаћемо којим путем треба да идемо и који нас пут води у радост, у победу , у лепоту, у љубав, у љубав према Њему и у љубав међу нама. Зато данашње Јеванђеље подсећа све нас да све зависи од тога како верујемо и у кога верујемо. Све у нашем животу зависи од тога ко је наш Бог, који су наши идеали, који су наши принципи живота. Онако како верујемо тако ћемо и живети, али и онако како живимо онакви ће и наши плодови бити. Како сејемо, како каже апостол Павле, тако ћемо и да жањемо. Не може човек који штедљиво и шкрто баца семе да очекује богате плодове. Само онај који широком руком баца семе у земљу може да очекује уз Божју помоћ, тј. све остале услове погодне и повољне, да ће жетва бити богата.
Патријарх Порфирије је беседио и на крају свете Литургије:
– У нашем граду, нећу наводити имена делова града, али на многим местима је потребан храм. По неким узусима, да употребим оно што су данас нама мерила и узуси у многим сферама нашег живота, по узусима европским, јер то су мерила по којима многе ствари данас меримо, да ли треба или не треба то је ствар процене и избор, али по тим узусима у Београду је потребно још најмање стотину храмова. Верујем да и вас и мене истински душа боли када видим да се дешавало да у неким деловима града где је постојала иницијатива у складу са потребама да се зида храм да су се неки људи узбунили и побунили и да је као резултат тога био да се заустави са том иницијативом, а ја сам сигуран да огромна огромна већина људи која живи на тим просторима, као и на сваким другим, осећа потребу за храмом. Наравно да имамо потребу и за свим осталим, пре свега за школама, болницама, амбулантама, вртићима… И ми ћемо сви бити и јесмо увек не само подршка, него ако треба и иницијатори и носиоци таквих пројеката, али не смемо дозволити себи да неко ко је промашен духовно са наше тачке гледишта, ко можда због тога није ни крив, има изнутра отпор према ономе што је знак Божји, и онда је довољно гласан и користи оружја модерног света, а то се зове медији, да би зауставио оно што је суштинска потреба сваког од нас.
У храму који је дупке био испуњен верним народом, Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи топлички Петар и моравички Тихон; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић; протонамесник Милан Марић, старешина храма; протонамесник Игор Лукић; јереји Ђорђе Љубинковић и Мирослав Васић; протођакони Радомир Врућинић и Драган Радић; као и ђакони Василије Перић, Милојко Топаловић и Душан Тодоровић.
