Васкршњи пост назива се Великим, и због посебне важности, и са своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице. Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао – после свога крштења, удаљивши се у пустињу – пред своје ступање на проповед Јеванђеља. Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће „доћи… дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане” (Лука 5, 35).
Прва седмица Великог поста зове се и Чиста, јер се за време ње – у песмама и молитвама – чује вапај душе која се каје, чисти, оплакује своје грехе. Тим „стихотворенијима”, Црква учи верне да се одрекну греха у који су пали, и да не изгубе рај – неуздржљивошћу Прародитеља, него – да самопрегором уздржавања доћу до спасења и вечног живота. Даље, у Служби ове седмице, препоручују се пост, молитва, сузе, покајање, духовни подвизи, чишћење тела и душе, одрицање од греха и страсти, и присвајање врлине бдења, – све: да бисмо се достојно поклонили крсту, и духовно прославили Христово васкрсење. За време овога дела Поста, молитве су дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава ове седмице још више повећава Велики канон Св. Андреје Критског, на повечерју прва четири дана Поста. У овој, као и у последњој седмици, пост је знатно пооштрен, на тај начин што се прва два дана поста, а по могућству – и четири дана, ништа не једе.
На самом почетку Часнога поста, у његову прву недељу Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. победа за очување светих икона у Цркви. Ова борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси.
Свету Литургију Светог Василија Великог служио је протојереј-ставрофор Ристо Перић, а саслуживали су му ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Певао је хор Светог Краља Милутина, а храм је био испуњен благочестивим народом.
