СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
ДУХОВНИ ЖИВОТ – ДУХОВНИ ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ
Што човек више ропће, то се више упропаштава
– Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?
– Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.
Понекад нас “покварењак” покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш “опет пада киша”, почиње: “Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.” Ако мало после стане киша и ти му кажеш “е, није баш много падало”, каже: “да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…” А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!
Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. “Урадићу колико стигнем.” Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио “Слава Теби Боже” и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао “Како си?” одговарао је “Ма пусти, не питај”. Никада није рекао “Слава Теби Боже”, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.
Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.
Препустимо Богу да управља нашим животом
– Старче, зашто се Царство Божије у Јеванђељу пореди са зрном горушичиним: “Оно је као зрно горушичино које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; а кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа” (Мк 4, 3132; упореди Мт 13, 32; Лк 13,19)?
– Горушица је као семенка веома мала, али када се посеје, постане цео жбун. Чак и птице могу да слете на његове гране. Беседа Господња прави поређење са њеном семенком зато што се једном јеванђелском беседом човек надахњује и почиње да схвата шта је Царство Божије.
– Старче, како треба разумети оно што каже Свето Писмо: “Царство Божије унутра је у вама ” (Лк 17, 21)?
– Душо моја, када се у нама налази део радости рајске, онда је Царство Божије у нама. Насупрот томе, када имамо у себи тескобу и грижу савести, онда у себи имамо део пакла. Велика је ствар да човек. буде кадар да на овоме свету осети део рајске радости. А то није тешко постићи; али нажалост, егоизам нас спречава од те духовне величанствености.
Човек сам може свој живот да учини рајским, ако препусти да њиме управља Бог, као добри Отац. Треба да се узда у Бога и да има наду у Њега за све што предузме да учини и да Га због свега слави. Не треба да гаји тескобу. Тескоба цепа душу, паралише је. КаДа иште Царство Небеско, долази и све остало. Јеванђеље каже: “Иштите најприје Царство Божије” (Мт 6, 33), али и “Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт 11,12).
Људима је данас постало тешко у животу, јер им није довољно мало, него стално јуре за материјалним добрима. Али сви они који желе да живе правим, чистим духовним животом, пре свега треба да буду задовољни малим, Када им је живот поједностављен, без много главобоља око овога, или онога, биће ослобођени овосветског духа и остаће им времена за духовност. Иначе ће се умарати покушавајући да прате моду, изгубиће свој унутрашњи мир и стећи ће само велику тескобу.
А видим да људи често од свог живота направе мучење! Када сам данас са једним човеком долазио из Уранополиса, замолио ме да свратимо на кратко до његове куће. Пошто је инсистирао нисам желео да му покварим задовољство. Чим смо стигли до врата, видим како скида ципеле и улази у кућу на врховима прстију. “Шта ти је, зашто тако ходаш?” упитах га. “Ништа, старче”, каже, “ходам пажљиво, да не покварим паркет.” И шта да му кажеш? Муче се људи без разлога.
Састрадавање са ближњим помаже породици
Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети. благодат Божија? Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу. Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици. Ако немају новаца да дају, нека им каже:, “Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико.” Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.
Колико оскудевају јадни верујући у Русији! Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му: “Ето, ово је скромни дар.” “Зар је то скромни дар?” каже он. “Наш тамјан је… кашљеш од њега.” И овде у Грчкој толико се муче избеглице! На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар[1] и говорио је “Слава Богу што имамо хлеба.” Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му: “Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове. Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис.”
Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину. Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином. Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине. Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње. Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу. Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.
Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости, Како би и остали у породици добили помоћ! Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви. Издвајала се само једна кћи. Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву. Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу! Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти. Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду. А мајка јој је била таква циција! Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице! Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве! Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела. Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци: “Мајко, то је калуђеру потребно.” “Дај му, дај му” говорила би тада мајка. Само када је “калуђер” био у питању, њена се мајка ничему није противила. Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима. Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама. Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи! Тада се заветовала: “Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!” Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи. О, колико се обрадовала! И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа. Све је давала за милостињу. Толики су тада говорили: “Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!” Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.
Вежбање [подвизавање] у врлини унутар породице
– Старче,како отац породице може да се вежба [подвизава} у врлини!
– Бог за то пружа прилике. Али многи, иако од Бога траже да им пружи прилику, како би се вежбали [подвизавали] у врлини, ропћу када наиђу на неку тешкоћу. Понекад, на пример, добри Бог, од своје бескрајне љубави, да би се муж огледао у смирењу и трпљењу, одузима благодат Своју од жене и она почиње да бива себична и груба према њему. Онда муж треба да се радује и благодари Богу због прилике коју му пружа да доспе до светости, а не да гунђа. Или мајка тражи од Бога да јој подари трпељивости. Дође дете и, тек што је поставила сто да ручају, повуче столњак и све падне на под. То је као да је дете рекло мајци: “Мама, буди трпељива!”…
И уопште, тешкоће које данас постоје у свету захтевају од свих, који желе да живе бар мало у складу са духовношћу, да буду на опрезу. Као што људи кад, сачувај Боже, избије рат, морају да буду на опрезу, исто тако, чини ми се, морају сада да буду опрезни сви они који се труде да живе духовним животом. Ето, колико тешкоћа имају она јадна деца која су у Цркви! Међутим, рат који воде против ружне околине у којој живе, помаже им да буду на неки начин будна. И видиш, у време мира, када не постоје велике неприлике, већини људи попушта опрез, иако би требало баш тај мир да искористе за духовни напредак, да се труде да искорене своје мане и да однегују врлине.
У духовном животу много помаже молитвено тиховање. Добро би било кад би човек у току дана имао бар сат времена за тиховање. То му је потребно како би могао самога себе да испита, како би познао своје страсти и како би се борио да их одсече, да очисти своје срце. Било би веома добро када би у кући постојала нека мирна просторија у којој би могла да се направи атмосфера келије. Онда би у њој “у тајности” (Мт 6, 4), могао да обавља своје духовне дужности, да чита, да се моли. Када молитви претходи мало читања духовних штива и богомислије, много помаже, јер тако се и душа загрева и ум се преноси на поље духовности. Зато, кад је неко много растрзан током дана, добро је да.има десет минута за молитву, макар два минута нека чита нешто што може да га дирне, како би одагнао осећање растрзаности.
– Зар није, старче, помало тешко да се све то чини у свету?
– Није. Има мирјана који живе веома духовно, као да су подвижници. Они посте, врше своје правило, моле се уз бројаницу, праве метанију, иако имају децу и унуке. Недељом одлазе у цркву, причешћују се и поново се враћају у своју “келију”, баш као пустињаци, који недељом одлазе у средишњи храм и после се поново враћају у келије свом молитвеном тиховању. Слава Богу, има много таквих душа у свету.
Ето, баш познајем једног таквог оца породице, који се моли умносрдачном молитвом, било где да се нађе и непрестано има сузе при молитви. Његова молитва је постала самоделатна, а сузе су му слатке, то су сузе божанске сладости. Сећам се и једног радника звао се Јанис – тамо на Светој Гори, који је напорно радио: радио је за двојицу. Рекао сам му да изговара умну молитву док ради и полако је стекао навику. да се моли. Једном дође код мене и рече ми да осећа велику радост када изговара молитву. “Осладила ти се”, рекох му. Убрзо сам сазнао да су га убила двојица пијанаца. Толико сам се растужио! После неколико дана, неки монах је тражио неки алат, али га није могао наћи, јер га је Јанис негде спремио. Те ноћи му се у сну јави Јанис и рече му где је оставио оно што је монах тражио. Он је, дакле, достигао до такве духовне висине, да је могао да, помаже из оног живота..
Духовни живот је тако једноставан! Ако човек заволи Бога, ако позна Његову велику жртву и Његову добродетељност и ако са расуђивањем приступи угледању на светитеље, веома брзо достиже до светости: довољно је да се смирава, да постане свестан своје ништавности и своје велике неблагодарности према Богу.
Молитва у породици
– Да ли, старче, цела породица треба да учествује на вечерњој молитви (молитви пре спавања)?
– Одрасли треба да се понашају достојанствено. Они треба да читају молитве пре спавања, а малој деци треба да кажу: “Ако желите, останите мало.” Ако су деца нешто већа, породица већ може да има свој типик: на пример, петнаест минута велики, а два, или пет минута деца, а онда колико сама желе. Ако их родитељи задржавају на целом читању молитава пре спавања, може им досадити. Не треба их присиљавати, јер она још не разумеју моћ и вредност молитве. Родитељи, претпоставимо, могу да једу и пасуљ и месо, или какву год јаку храну. Али када дете још само пије млеко, хоће ли му родитељи рећи да једе месо, јер је добро за јачање? Можда и јесте добро за јачање, али јадно дете не може да га свари. Зато му у почетку дају само мало сока од меса, како би пожелело и други пут да га једе.
– Старче, понекад су и старији увече толико уморни, да не могу ни молитве пре спавања да измоле?
– Ако су много уморни, или болесни, нека изговоре само половину молитава пре спавања, или макар један “Оче наш”. Нека никако не пропусте молитву. То је као у рату. Ако се нађеш увече на неком узвишењу окружен непријатељем, испалиш понеки метак да уплашиш непријатеља да те не би напао. Тако исто и они нека испале понеки метак, да би се “покварењак”[1] уплашио и отишао.
Молитва има велику моћ у породици. Познајем двојицу браће који су успели молитвом да постигну не само да им се не разведу родитељи, који су имали велики проблем у међусобном односу, већ и да се поново заволе, Нама је наш отац говорио: “Не знам шта ћете да радите, али два пута дневно ћете морати да дајете “рапорт” Богу, како би знао где се налазите.” Молили смо се пред иконама свакога јутра и сваке вечери, сви заједно: отац, мајка и деца и на крају смо правили метаније пред Христовом иконом. Када бисмо имали неки проблем у породици, молили смо се да се реши. Сећам се, једном када се разболео наш најмлађи брат, отац нам је рекао: “Дођите да замолимо Бога за њега, или да оздрави, или да га узме, само да се не мучи.” Помолили смо се сви заједно и наш брат је оздравио. Али и за трпезом смо седели сви заједно. Прво бисмо се помолили и тек онда почињали да једемо. Ако би неко почео да једе пре него што се благослови трпеза, говорили бисмо: “Он је заблудео”. Недостатак уздржавања сматрали смо блудничењем. Када свако долази кући када хоће и једе сам, без неког посебног разлога, то представља распад породице.
Духовни живот супружника
– Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена!
– Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи “дођи и ти у цркву”, него ће му рећи: “Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?” Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: “Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.” И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље.
– Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу?
– Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени.
Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више “удара контру”, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: “Касно је, устани да идемо у цркву”, она му каже: ‘”Ајде, иди сам! Имам данас много посла…” Или, ако јој муж каже: “Добро, зашто ти сe угасило кандило?” па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: “Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?” Може чак да му каже: “Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.” Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило.
Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: “Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: “Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.” Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа.
Деца и духовни живот
– Старче, једна мајка даје свом детету свету водицу и оно је пљује. Шта да ради?
– Мора да се моли за своје дете. Можда начин на који му даје свету водицу изазива код детета такву реакцију. Како би деца била на путу Божијем и родитељи морају духовно исправно да живе. Неки родитељи, који живе у вери, труде се да помогну својој деци да постану добра деца, не зато што их брине спасење њихове душе и не зато што их брине спасење сопствене душе, него зато што једноставно желе да имају добру децу. Много их више, значи, забрињава шта ће рећи свет о њиховој деци, него то да ће можда отићи у пакао. Како онда Бог да им помогне? Није циљ да на силу терају децу да иду у цркву, него је циљ да деца заволе цркву. Да не чине добро преко воље, већ да то осећају као потребу. Родитељски живот пун светости даје обавештења дечијим душама, па се природно повинују. Тако расту у благочестивости и двоструком здрављу, без душевних повреда. Ако родитељи приморавају дете из страха Божијег, онда Бог помаже, а и дете добија помоћ. Али, ако то чине из егоизма, онда Бог не помаже. Често се деца муче због родитељске гордости.
– Старче, неке мајке нас питају коју молитву да изговарају деца од три-четири године?
– Реците им: “Ти си му мајка. Сама процени колико твоје дете може да поднесе.” Нека од тога не праве никакво правило.
– Родитељи често доводе овамо децу на бдење. Да ли је то, старче, заморно за малу децу?
– Нека их, за време јутрења оставе мало да се одморе, а за време божанствене Литургије нека их доведу у храм.
Требало би да мајке своју децу без присиле од малена уче да се моле. По селима у Кападокији становници су изражено живели по подвижничком предању. Одлазили су са децом у испоснице и тамо су правили метаније и молили се са сузама, па су тако и децу учили да се моле. Када би Турци ноћу долазили да их пљачкају, пролазили би поред црквица и оданде чули плач, па би се чудили. “Добро, шта се овде збива?” говорили би, “ови се дању смеју, а ноћу плачу?” Нису могли да схвате у чему је ствар.
Захваљујући молитвама сасвим мале деце, могу да се догоде велика чуда. Што год ишту од Бога, Он им то дарива, јер су сасвим безазлена и Бог чује њихову чисту молитву. Сећам се, када су наши родитељи једном отишли на њиву, оставили су ме самог код куће са још два млађа брата. Изненада се небо зацрне и поче да пљушти киша као из кабла. “Шта ће бити сада са нашим родитељима?” рекосмо. “Како ће да се врате кући?” Двојица млађих почеше да плачу. “Дођите”, рекох им, “да молимо Христа да заустави кишу.” Сва тројица смо клекли пред иконе и помолили се. После неколико минута киша је престала.
Родитељи са расуђивањем треба да помогну деци да од најранијег детињства приђу Христу и да од малена живе у духовним сладостима. Када пођу у школу треба полако да их науче да читају понеку духовну књигу и да им помогну да живе духовно. Онда ће бити анђели и кроз молитву ће имати велику смелост пред Богом. Таква деца су у духовном смислу главе породице. Житија светитеља много помажу малој деци у духовном животу. Ја сам још као мали узимао нека житија која су у оно време постојала и одлазио у шуму: изучавао сам их и молио се. Лебдео сам од радости. Од десете до шеснаесте године, када је почео грчко-италијански рат, безбрижно сам живео духовним животом. Дечије радости су чисте: урезују се човеку у душу и много му значе када одрасте. Ако деца живе духовним животом, проживеће весело овај живот, а у оном ће се вечно радовати поред Христа.
Односи са рођацима и пријатељима
– Једна госпођа нас је, старче, питала шта да чини са две своје рођаке које годинама живе на њен рачун.
– Шта би она хтела? Да сада напишемо ново Јеванђеље? Бог од ње тражи да им помаже и Он ће учинити оно што је добро за њихове душе.
– Када међу рођацима, старче, дође до неспоразума, треба ли неко нешто да им каже да би им помогло?
– Да. Свакако треба нешто да им каже како би им помогао, али опрезно, јер ако ћути, може да погреши. Ако га погрешно схвате, треба поново да оде да им каже: “Опростите што сам вас ражалостио”, а онда треба да их остави и да се моли за њих.
Онај ко жели да живи духовним животом треба нарочито да води рачуна када су у питању односи са рођацима и пријатељима. Може му се десити да га исмевају, иако су са њим љубазни. Световна љубазност може да нанесе велико зло, јер је често лицемерна. По спољашњости човек може да изгледа као савршени светац, али, када се открије његов унутрашњи свет, да буде сасвим супротно.
– Када човек осети доброту оног другог, да ли је добро, старче, да то и покаже?
– Ако му је тај човек веома близак, није потребно, јер ће кад-тад да му узврати. Али ако му није нарочито близак, онда нека му изрази своју захвалност, онако како може. Непознатим људима кажемо “хвала”. Ако пожели, на пример, дете да изрази своју захвалност родитељима, не треба да чини ништа друго, осим да лепо каже “хвала” за све што му родитељи чине.
Много помаже када је човек простодушан у односима са другима, да према њима увек има добру помисао и да не узима све људе за озбиљно. Треба да избегава разговоре који се воде тобож на духовну добробит, а од којих човека заболи глава. Не треба да тражи да његов духовни живот схвате људи који не верују у Бога. Много је боље да се моли за њих да им Бог опрости и да их просветли. Са сваким човеком треба разговарати језиком који он разуме и треба му откривати велике истине у којима живи онако како је њему блиско, јер неће другачије разумети, будући да говори на другој фреквенцији и другој таласној дужини.
Неки кажу: “Хтео бих да и други познају Христа, као што сам Га ја познао” и онда се према другима постављају као учитељи. Треба, међутим, њихов живот по свему да буде у складу са оним што уче друге. Када својим животом покушавају другога да уче Христу, а њихов живот није у складу са оним што говоре, онда не могу да кажу да су познали Христа. Ако човек сам не живи оно што говори, биће ван стварности и пре, или касније, сам ће се одати. Када са болом и истинском љубављу приђемо некоме, онда та истинска Христова љубав мења нашег ближњега. Човек који је доспео до светости, где год да се нађе, на неки начин ствара око себе духовно електромагнетско поље и,врши утицај на све који се у том пољу налазе. Треба, разуме се, да се молимо и да своју љубав не расипамо и своје срце не дајемо лако, јер се веома често дешава да неки искоришћавају наше срце и газе га, или другачије не могу да нас прихвате, па нас погрешно схватају.
Ђаволове сплетке на слави крсног имена
– Зашто се, старче, на славама крсног имена обично догоди нека ђаволова сплетка?
– Не знаш? На слави крсног имена Христос и Пресвета Богородица и светитељи се радују, па чашћавају, дају људима благослове и духовне дарове. Овде родитељи приреде славље када деца славе своје крсно име, а краљеви опраштају казне када им се роди принц, па зашто онда светитељи не би чашћавали? Радост коју они подаре дуго траје и много помаже душама. Зато ђаво, пошто то добро зна, ствара сплетке и разне сметње, како би људе лишили божанских дарова и како се не би радовали, нити имали користи од славе. Па често видиш како ђаво у породици, када се сви припремају да се причесте, сплете сплетку само да се посвађају и не само да не приступе причешћу, већ веома често ни у цркву не оду. “Покварењак” ствари сплете тако само зато да би сви остали без помоћи Божије.
То се може приметити и у нашем монашком животу. Веома често “покварењак”, будући да из искуства зна да ћемо добити духовну помоћ о неком празнику, онога дана, или можда још од дан раније, ствара сплетку и потпуно нам квари расположење. Може, на пример, да нам подметне да се посвађамо са неким од братије, па нас то после мучи и душевно и телесно. Тако нам не дозвољава да имамо користи од празника радујући се кроз славословље. Добри Бог, међутим, када види да ми нисмо дали повода и да се то догодило само из зависти лукавога, помаже нам, па пружа још више духовне користи, ако ми смирено кривицу преузмемо на себе и не оптужујемо не само свог сабрата, него ни злотвора ђавола, јер такав му је посао: да чини саблазни и шири злобу, а човек као обличје Божије, треба да шири мир и доброту.